Vicevi dana za Subotu, 13. Decembar 2008.

[nastavak pisma]

Razmišljamo i da uzmemo novi kar, ali kad smo videli cene ostavili smo to za fjučer, jer je toliko ekspensiv da je to strašno. Još možemo da juzamo ovaj naš stari, samo moram malo da zagitujem ruf jer se Zorica stalno žali kako joj curi voda za vrat kad je rejn. I Rebeka kuka da uzmemo nešto novo na liz jer je šejm od drugarica kada je vide u čemu se vozi, ali ne zna dete koliko treba da se sejv za ne daj Bože i da mora da se pazi na svaki cent. Normalno, onaj Đole kupio novu Tojotu i pre neki dan se dere ko seljak da ga svi čuju: "Zemljače, dođi da te malo provozam da vidiš šta je mašina". Vozaj se ti, vozaj, mislim se ja, a kad ti dođe mantli fi i inšurens nemoj da dolaziš kod mene da ti borou pare. Uopšte ne razumem te ljude što ne znaju ništa da sejvuju i koji ne znaju da ovde vrediš onoliko koliko imaš na akauntu. Samo se plašim da će da im bude tu lejt kad saznaju.

Mada, da budem onest, nekad mi padne na pamet pa se zapitam ko je rajt - ja ili Đole? Kad ga vidim kako je smajli svaki dan iako nema ništa, zapitam se da li vredi što mi toliko vorking hard i šta će da bude za koju godinu. Ali onda se setim koliki mi je morgidž i da nema rest dok se on ne isplati pa više o tome i ne mislim. A posle, kad to finiš, onda ćemo svi da uživamo.

Rebeka je veri gud i smart kid, samo ponekad ne možeš da joj objasniš kakav je ovde život i koliko čovek mora da bude kerful, jer za čas može da ode u bankropt, a onda ode i taun haus i sve što si stekao. Traži, recimo, ponekad picu za lanč ili mek donalds, videla od druge dece, i plače što joj Zorica svaki dan šalje u školu hleb i džem. A džem baš onaj lep, houm mejd, sami smo ga pravili od bresaka što smo last samer nabrali na jednoj farmi. Ali ne vredi. Ne možeš to da eksplejn detetu, pa to ti je. Zorica se ponekad sažali pa joj kažem da će tako samo da je pokvari pa ćemo muku da imamo kad bude groun ap. Šta ce posle da traži? Možda čitavu biciklu!!??

Sad je uhvatile neke mušice pa kaže kako sve njene drugarice idu na pijano, pa hoće i ona. Idi bre dete, mislim se, samo mi još pijano treba. To je ovde ekspensiv da se smrzneš. Pa gde su pare za tičera, za gas, za notne buks... Koštalo bi me tu mač. A opet, ne možeš baš detetu ništa da ne pružiš. Ne može ni ono mimo sveta. Zato smo stavili na kalkulator i odlučili da je damo u srpsku školu. To je mnogo jusful, jer ona ne priča naški i to je za nas mnogo pejnful. Jer šta je čovek bez svog lengvidža? Zero! Srpski mora da se čuva jer smo bez njega komplitli lost. Zato će Rebeka od jeseni u srpsku školu, a ja sam se već dogovorio sa tičerom da mu rentam bejsment, tako da ćemo da platimo samo manji part. Mada mi ne bi bilo žao ni da platim sve kad je to u pitanju. Srpski je za mene svetinja!

Na kraju, sa old best, pozdravljaju vas vaši iz Toronta.